Imovinsko pravo

Imovinsko pravo je oblast prava koja uređuje različite oblike vlasništva nad nekretninama (zemljištem) i ličnom svojinom. Imovina se odnosi na zakonski zaštićena potraživanja na resurse, poput zemlje i lične imovine, uključujući intelektualnu svojinu.^[1] Imovina se može razmeniti putem ugovornog zakona, a ako se imovina narušava, može se podneti tužba po deliktnom zakonu da bi se zaštitila.^[1]

Koncept, ideja ili filozofija imovine leži u osnovi celokupnog imovinskog prava. U nekim jurisdikcijama, istorijski je sva imovina bila u vlasništvu monarha i ona se prenosila putem feudalnog zaposedanja zemlje ili drugih feudalnih sistema lojalnosti i vernosti.

Iako je Napoleonov zakonik među prvim vladinim aktima modernog doba koji je uveo pojam apsolutnog vlasništva u statut, zaštita prava lične svojine bila je prisutna u srednjovekovnom islamskom zakonu i sudskoj praksi,^[2] i u više feudalnim oblicima na sudovima običajnog prava.

Teorija

Reč imovina, u svakodnevnoj upotrebi, odnosi se na predmet (ili predmete) u vlasništvu osobe - automobil, knjigu ili mobilni telefon - i odnos koji osoba ima prema njemu.^[3] U pravu, koncept dobija nijansiraniji prikaz. Faktori koje treba razmotriti uključuju prirodu predmeta, odnos između osobe i predmeta, odnos između određenog mnoštva ljudi i objekata i način na koji se predmet posmatra u prevladavajućem političkom sistemu. Najšire i sažeto, imovina u pravnom smislu odnosi se na prava ljudi na ili nad određenim predmetima ili stvarima.^[4]

Opravdanosti i nedostaci imovinskih prava

U kapitalističkim društvima sa tržišnom ekonomijom, veći deo imovine je u privatnom vlasništvu osoba ili udruženja, a ne vlade. Pet opštih opravdanja dato je za prava privatne svojine:^[1]

• Privatno vlasništvo je efikasan način upravljanja resursima na decentralizovanoj osnovi, omogućavajući da se stručnost i specijalizacija razvijaju u vezi sa imovinom.
• Privatno vlasništvo je moćan podsticaj vlasnicima da je koriste za produktivnu upotrebu, jer mogu da ostvare dobit na ulaganju.
• Privatno vlasništvo omogućava razmenu i modifikacije.
• Privatno vlasništvo je važan izvor autonomije pojedinca, pružajući pojedincima nezavisnost i identitet koji se razlikuju od drugih.
• Raspršena privatna svojina omogućava pojedincima da ostvaruju slobodu, protiv drugih ili protiv vlade.

Takođe su izneti argumenti u korist ograničavanja prava privatne svojine:^[5][1]

• Privatno vlasništvo se može koristiti na način koji šteti drugima, kao što je vlasnik fabrike koji izaziva glasnu buku u obližnjim četvrtima. U ekonomiji je ovo poznato kao negativna eksternalija. Zakonski i državni propisi (poput zoniranja) korišćeni su da ograniče pravo vlasnika da koriste imovinu na određene načine.
• Imovina može dovesti do monopola, dajući vlasniku moć da nepravedno izvlači prednosti nad drugima. Zbog toga često postoje zakoni o konkurenciji i antitrustu.
• Imovina može dovesti do komodifikacije određenih domena za koje ljudi preferiraju da ne budu komodifikovani, kao što su socijalni odnosi. U nekim zemljama se vodi rasprava o tome da li bi prodaja organa ili seksualne usluge trebalo da budu legalne.
• Privatno vlasništvo daje pojedincima moć, koja se vremenom može pogoršati i dovesti do prevelike nejednakosti u društvu. Sklonost nejednakosti je opravdanje za preraspodelu bogatstva.

Prirodna prava i svojina

U svojoj Drugoj raspravi o vladi, engleski filozof Džon Lok potvrdio je pravo pojedinca da poseduje jedan deo sveta, kada je, prema Bibliji, Bog dao svet celom čovečanstvu.^[6] On je tvrdio je da iako osobe pripadaju Bogu, one poseduju plodove svog rada. Kada osoba radi, taj rad ulazi u predmet. Dakle, predmet postaje vlasništvo te osobe. Međutim, Lok je uslovio imovinu pod Lokovskim uslovom, to jest „postoji dovoljno, i kao dobro, preostalo je zajedničko za druge”.

Sudija Vrhovnog suda SAD-a Džejms Vilson sproveo je istraživanje filozofskih osnova američkog imovinskog zakona 1790. i 1791. godine. On polazi od dva stanovišta: „Svako krivično delo uključuje povredu: svaka povreda uključuje kršenje prava”. (Predavanja, III, ii) Uloga vlade u zaštiti imovine zavisi od ideje o pravu. Vilson veruje da „čovek ima prirodno pravo na svoju imovinu, svoj karakter, slobodu i bezbednost.”^[7] On takođe ukazuje da je „primarni i glavni predmet u instituciji vlasti ... bio ... sticanje nove garancije za posedovanje ili povraćaj tih prava”.^[8]

Imovinska prava

Postoje dva glavna pogleda na pravo svojine, tradicionalni pogled i gledište skupa prava.^[9] Tradicionalisti veruju da koncept imovine ima suštinsko, inherentno značenje, dok skup prava tvrdi da vlasnik imovine ima samo skup dozvoljenih upotreba nad imovinom.^[1] Dva pogleda postoje na spektru i razlika može biti predmet fokusa i naglaska.^[1]

Vilijam Blekstoun je u svojim Komentarima na zakone Engleske napisao da je suštinsko jezgro imovine pravo na isključivanje.^[10] To jest, vlasnik imovine mora biti u stanju da isključi druge iz dotične stvari, iako je pravo na isključenje podložno ograničenjima.^[11] Po implikaciji, vlasnik može koristiti stvar, osim ako ga sprečava neko drugo ograničenje, poput zakona o zoniranju.^[1] Drugi tradicionalisti tvrde da tri glavna prava definišu svojinu: pravo na isključenje, upotrebu i prenos.^[12]

Alternativni pogled na imovinu, koji favorizuju pravni realisti, navodi da imovina jednostavno označava skup prava definisanih zakonom i socijalnom politikom.^[1] Koja su prava uključena u skup poznato je kao imovinsko pravo, a koji skupovi imaju prednost nad ostalim, jednostavno je pitanje politike.^[1] Stoga, vlada može sprečiti izgradnju fabrike na osnovu zakona, zoniranjem ili krivičnim zakonom, bez oštećenja koncepta imovine.^[1] Pogled na „skup prava” bio je istaknut u akademskim krugovima u 20. veku i danas ostaje uticajan u američkom pravu.^[1]

Reference

Literatura

Spoljašnje veze