Хајнрих IV, цар Светог римског царства

Хајнрих IV
Цар Хајнрих IV
Лични подаци
Датум рођења	(1050-11-11)11. новембар 1050.
Место рођења	Гослар,
Датум смрти	7. август 1106.(1106-08-07) (55 год.)
Место смрти	Лијеж,
Породица
Супружник	Берта Савојска, Еупраксија Кијевска
Потомство	Агнеса од Немачке, Конрад II од Италије, Хајнрих V, цар Светог римског царства
Родитељи	Хајнрих III, цар Светог римског царства Агнеса од Поатјеа
Династија	Салијска династија
Претходник	Хајнрих III, цар Светог римског царства
Наследник	Хајнрих V, цар Светог римског царства

Хајнрих IV (нем. Heinrich IV.; 11. новембар 1050 — 7. август 1106) је био краљ Немачке (1056—1105) и цар Светог римског царства (1084—1105) из Салијске династије. Током његове власти долази до борбе за инвеституру, око тога ко поставља бискупе и папе. У историји је остао познат покајнички Хајнрихов пут у Каносу. Борба за инвеституру је изазвала 50 година грађанског рата у Немачкој.

Хајнрихов отац Хајнрих III наговорио је племство да обећају да ће његова сина Хајнриха IV признавати као краља. Хајнрих IV је крунисан као трогодишњи дечак 1054. године. Хајнрих III умире 1056, тако да Хајнрих IV постаје једини краљ као шестогодишњак. Хајнрихова мајка је била регент.

Залеђина

Хенри је био трећи монарх из Салијске династије - краљевска кућа која је владала Немачком од 1024. до 1125. године.^[1] Немачки краљеви из 11. века такође су владали Италијом и Бургундијом и имали су устаљено право на титулу светог римског цара. Они су били уверени да их је право на царску титулу овлашћивало дао делују као поглавари свих хришћана и да контролишу папске изборе у Риму.^[2] Римом су заправо доминирали локални аристократи, Тускулци и Кресценти, који су постављали своје кандидате на папски престо.^[3] Њихова ривалства изазвала су скандале, који су кулминирали у три ривалске папе - Папа Бенедикт IX, Папа Силвестар III и Папа Гргур VI - 1045. године.^[4]^[5] Да би окончао раскол, Хенријев отац, Хенри III је отпутовао преко Алпа у Италију и одржао црквени синод на Сутрију, 20. децембра 1046.^[1] Синод је свргнуо три папе и заменио их немачким прелатом, бискупом Суидгером из Бамберга, који је преузео име Папа Климент II.^[6]

Хенри III је истицао свештеничку природу краљевства, приписујући га помазању краљева светим уљем.^[7] Као човек велике личне побожности, сматрао је себе „Христовим намесником“, овлашћен да подједнако управља државом и црквом.^[8] Римљани су му доделили наследну титулу патриција, признајући њему и његовим наследницима право да дају први глас на папским изборима.^[9] Ова нова титула му је омогућила да обезбеди постављање немачких клерика на папски престо.^[10] Трећи немачки папа, Лав IX, дошао је из Лотарингије — покрајине која је била важан центар реформистичких свештеника. Они су желели су да прочисте цркву кроз поновну примену древних (или наводно древних) збирки канонског права и Лав IX је са ентузијазмом унео њихове идеје у Рим. Забранио је симонију — продају црквених канцеларија — и промовисао свештенички целибат.^[11] Империјална контрола црквених послова била је дугорочно неспојива са реформистичком идејом „слободе цркве“ која је тврдила да црквене институције могу бити подложне само ауторитету Свете столице. Сукоб између две идеје достигао је свој врхунац током владавине Хенрија IV, прерастајући у конфронтацију познату као Контроверза Инвеституре.^[12]

Реформа цркве

Црква је искористила ту одавно чекану и пажљиво планирану ситуацију. Жеље цркве су биле да прекину са традицијом да краљеви постављају бискупе. Тај начин постављања бискупа водио је продаји црквених положаја и избору само краљу лојалних бискупа.

Пошто је краљ још био дете, најпре кардинали на концилу у Риму 1059. доносе одлуку да цареви више неће бирати папе. То је био први дио црквеног плана.

Други дио црквеног плана је била намера да одузме краљевима право да постављају бискупе. Када је Хајнрих одрастао и почео сам водити краљевство, сукобљава се са папом Гргуром VII око права на инвеституру. Папа је тврдио 1075. да је папска власт универзална и да само папа може постављати бискупе.

Хајнрих IV и његови пратиоци на вратима Каносе

Хајнрих је екскомунициран

Хајнрих смењује папу 1075. и сазива избор новог папе, због узурпације краљевског права да поставља бискупе. Папа Гргур VII, с друге стране, екскомуницира Хајнриха 1076. и свргава га као краља и цара. Папа и цар су тиме један другога свргли. Долази до тешког сукоба цркве и државе. У прво време Хајнрих је угушио побуну саксонског племства 1075. године.

Пошто краљ Немачке није имао сређену ситуацију код куће, нашао се под притиском два фронта. У Немачкој Хајнрих је суочен и са побуном племства, од којих велики део устаје против Хајнриха у намери да ојачају своје феуде и постигну што већу самосталност. Племство је осетило прилику да приграби царске овласти, па су постигли велику аутономију, а Хајнриху су отежали сукоб са папом. Хајнрих више није могао да се сукобљава на два фронта. Осећао је да је поражен и да ће изгубити царство.

Хајнрих IV и Гргур VII у Каноси, слика Карла Емануела

Покајнички пут у Каносу

Кренуо је према папи 1077. да се извини. Папа је помислио да је Хајнрих на њега кренуо војском, па се затворио у Каноси. Хајнрих је настојао да докаже да се покајао. Три дана је пред вратима Каносе чекао бос и у кошуљи од грубе, оштре длаке. Покајнички је замолио папу да му опрости.

Папа је са Хајнриха скинуо екскомуникацију и поставио му одређене захтеве, за које је Хајнрих обећао да ће се придржавати.

Нови сукоби и побуне племства против Хајнриха

Племство није престало са побунама. Изабрали су антикраља, кога је Хајнрих убио 1081. Поново је исте године кренуо на Рим са намером да смени папу Гргура VII и постави лојалног папу. Гргур VII је позвао верне Нормане, који су га спасили од Хајнриха, али су при томе опљачкали Рим и навукли бес народа на папу. Пред народним гневом Гргур VII је побегао Норманима, где је убрзо и умро.

И нове папе су се мешале и потицале побуне у Немачкој. Сукоб се претворио у стање сталног грађанског рата, са кратким паузама с времена на време.

Породично стабло

16. Отон I Карантанијски

8. Henry of Speyer

17. Јудита од Баварске

4. Конрад II, цар Светог римског царства

18. Richard, Count of Metz
or
Gerhard of Metz

9. Adelaide of Metz

2. Хајнрих III, цар Светог римског царства

20. Конрад I Швапски

10. Херман II, војвода Швабије

21. Ричлинда од Саксоније

5. Гизела Швапска

22. Конрад Бургундски

11. Gerberga of Burgundy

23. Матилда од Француске

1. Хајнрих IV, цар Светог римског царства

24. Вилијам III од Аквитаније

12. Вилијам IV од Аквитаније

25. Адела од Нормандије

6. Вилијам V од Аквитаније

26. Theobald I of Blois

13. Emma of Blois

27. Лиутгардае of Vermandois

3. Агнеса од Поатјеа

28. Adalbert of Italy

14. Otto-William, Count of Burgundy

29. Gerberga of Mâcon

7. Агнес од Бургундије

30. Renaud of Rheims and Roucy

15. Ermentrude of Roucy

31. Albérade of Hennegau

Референце

^ ^а ^б Schutz 2010, стр. 113.
^ Barber 2004, стр. 197–198.
^ Fuhrmann 2001, стр. 43–44.
^ Fuhrmann 2001, стр. 44.
^ Blumenthal 2010, стр. 56.
^ Blumenthal 2010, стр. 57.
^ Fuhrmann 2001, стр. 39.
^ Blumenthal 2010, стр. 49.
^ Schutz 2010, стр. 128.
^ Fuhrmann 2001, стр. 45.
^ Blumenthal 2010, стр. 64–65, 70–74.
^ Barber 2004, стр. 87–91.

Литература

Andersson, Theodore M.; Gade, Kari Ellen (2012). Morkinskinna: The Earliest Icelandic Chronicle of the Norwegian Kings (1030–1157). Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-2061-1.
Barber, Malcolm (2004) [1992]. The Two Cities: Medieval Europe 1050–1320. University of Pennsylvania Press. ISBN 0-415-17414-7.
Blumenthal, Uta-Renate (2010) [1982]. The Investiture Controversy: Church and Monarchy from the Ninth to the Twelfth Century. University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1386-6.
Chazan, Robert (2006). The Jews of Medieval Western Christendom: 1000–1500. Cambridge medieval textbooks. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-521-84666-0.
Fuhrmann, Horst (2001) [1986]. Germany in the High Middle Ages, c. 1050–1200. Cambridge medieval textbooks. Cambridge University Press. ISBN 0-521-31980-3.
Hill, Boyd H. (2020) [1972]. Medieval Monarchy in Action: The German Empire from Henry I to Henry IV. Routledge Library Editions: The Medieval World. 21. Routledge. ISBN 978-0-429-26124-4.
Leyser, K.J. (1982). Medieval Germany and its Neighbours: 1000–1500. History. 12. The Hambledon Press. ISBN 0-907628-08-7.
McLaughlin, Megan (2010). Sex, Gender, and Episcopal Authority in an Age of Reform, 1000–1122. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87005-4.
Pflanze, Otto (1990). Bismarck and the Development of Germany, Volume II: The Period of Consolidation, 1871-1880. Princeton Legacy Library. Princeton University Press. ISBN 0-691-05588-2.
Robinson, I. S. (2003) [1999]. Henry IV of Germany, 1056–1106. Cambridge University Press. ISBN 0-521-54590-0.
Schutz, Herbert (2010). The Medieval Empire in Central Europe: Dynastic Continuity in the Post-Carolingian Frankish Realm, 900-1300. Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-1966-4.
Tabacco, Giovanni (1995). „Northern and central Italy”. Ур.: Luscombe, David Edward; Riley-Smith, Jonathan. The New Cambridge Medieval History. Volume IV: c. 1024–c. 1198, Part II. Cambridge University Press. стр. 72—92. ISBN 9780521414111.
Vollrath, Hanna (1995). „The Western Empire under the Salians”. Ур.: Luscombe, David Edward; Riley-Smith, Jonathan. The New Cambridge Medieval History. Volume IV: c. 1024–c. 1198, Part II. Cambridge University Press. стр. 38—71. ISBN 9780521414111.
Zupka, Dušan (2016). Ritual and Symbolic Communication in Medieval Hungary under the Árpád Dynasty (1000–1301). East Central and Eastern Europe in the Middle Ages, 450-1450. 39. BRILL. ISBN 978-90-04-31467-2.
Althoff, Gerd (2009). Heinrich IV (на језику: немачки). Thorbecke. ISBN 9783799568692.
Creber, Alison (2019-04-22). „Breaking Up Is Hard To Do: Dissolving Royal and Noble Marriages in Eleventh-Century Germany”. German History. 37 (2): 149—171. ISSN 0266-3554. doi:10.1093/gerhis/ghy108.
Israngura Na Ayudhya, Tul (2018). „"Not against the kingdom, but for the kingdom and my freedom" Revisiting the Saxon War (1073–1075): Opposition to the King or a Revolt for the Kingdom?.”. Veridian E-Journal. 11 (5): 123—150. ISSN 1906-3431.
McCarthy, T. J. H. (2013). Chronicles of the Investiture Contest: Frutolf of Michelsberg and his continuators. Manchester Medieval Sources. Manchester University Press. ISBN 978-0719084690.
Pavlac, Brian A.; Lott, Elizabeth S. (2019). The Holy Roman Empire: A Historical Encyclopedia, Volume 2. Empires of the World. ABC-CLIO. ISBN 978-1-4408-4858-2.
Weinfurter, Stefan (1999) [1992]. The Salian Century: Main Currents in an Age of Transition. Превод: Kaiser, Denise A. University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-3508-8.
Zey, Claudia (2017). Der Investiturstreit (на језику: German). C.H. Beck. ISBN 978-3-406-70655-4. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)

Спољашње везе

Хајнрих IV, цар Светог римског царства на Викимедијиној остави.

Хајнрих IV, његови преци и потомци (језик: енглески)
Пронађено село у којем је је немачки цар данима клечао пред папом (Б92, 4. новембар 2017)
Report on the bust reconstruction (with images)
Documents by Henry IV for the Bishopric of Bamberg, 17 August 1057
Charter given by Henry to the bishopric of Bamberg, 17.8.1057. Photography taken from the collections of the Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden at Marburg University showing the emperor's seal.

Хајнрих III	Краљ Немачке (1056 — 1105)	Хајнрих V
Хајнрих III	цар Светог римског царства (1084 — 1105)	Хајнрих V

Нормативна контрола
Међународне	FAST ISNI VIAF
Државне	Норвешка Шпанија Француска BnF подаци Каталонија Немачка Израел Сједињене Државе Шведска Јапан Чешка Грчка Холандија Пољска Ватикан
Академске	CiNii
Уметничке	ULAN
Људи	Холандија Deutsche Biographie Родовид
Остале	Енциклопедија Британика Историјски речник Швајцарске IdRef